Malo koji junak se može mjeriti sa Divjakom

Od prije nedjelju dana Jovan Divjak ukrašava slika na mom profilu na Fejsbuku, zadihan od medvjeđeg zagrljaja jednog nametljivog obožavaoca. Mene, naravno. Ovakva je stvar: Kad bi članak Spasoja Marjanovića bio istinit takva slika bi bila profesionalno i lično samoubistvo. A da ne govorimo Liberalnoj partiji, partiji liberalne orjentacije u Švedskom parlamentu, koja je pozvala penzionisanog generala da govori o “Bosni i budućnosti”. Niko međutim nije naročito zabrinut.

Fotografski dokazi sa seminara, uključujući i sliku sa mog profila, govore više o uzajamnom takmičenju u što širim osmijesima. Povod za veselje bio je jednostavan, a njegov izvor neiscrpan. On se zove Jovan Divjak. Istorija još nije stvorila toliko pacifističkog generala, i malo je junaka, humanista i humorista koji se mogu mjeriti s njim.

Spasoje Marjanović se izražava karakteristično: “… ratni general je takođe poznat po svojoj umiješanosti u jedan podao masakr nad regrutima jugoslovenske vojske u Sarajevu početkom rata”. Uprkos tome što ni Marjanović ni bilo ko drugi nije uspio predstaviti bilo šta slično dokazu protiv Divjaka, uprkos što volja za tim očigledno postoji.

Obratite pažnju sa kojom revnošću Marjanović stavlja etničku etiketu ispred svakog imena “Srbin Jovan Divjak”, “bosanki Musliman Selimović”. Zato se obara taj mentalni aparthejd kad Bosanac Divjak donosi odluku da se bori za svoj grad, Sarajevo, protiv Srba u bridima koji ga uništavaju.

Varför har Marjanovic så svårt att skriva om Bosnien annat än inom citationstecken? Jag vet. Därför att han varken erkänner landets, arméns eller folkets existensberättigande.

Zašto je Marjanoviću toliko teško da piše o Bosni na drugi način nego pod navodnim znacima? Znam odgovor. Zato što on ne priznaje pravo na postojanje zemlje, armije i naroda.

Alen Musaefendić

Članak je objavljen u listu “Aftonbladet” 2. decembra 2013.

Donera till oss »