Отворено писмо Јасенку Селимовићу, државном секретару за интеграције у Шведској влади

Јасенко,

Некада си ми био мој узор! Потичемо из истог града (Сарајева) и обојицу је животни пут довео у Шведску, која нам је постала нова домовина. Имао си фантастичну каријеру и био си проглашен за грађанина године града Гетеборга 1999. Замисли само какав понос ми Босанци и Сарајлије смо могли да осjетимо тада! Био си живи доказ да човjек може да успије у новој домовини и био си свијетли примјер многима од нас. Још увијек се сјећам интервјуа у коме си говорио о језику, када си направио поређење између шведског и српскохрватског; узео си тада Толстојев Рат и мир као примјер како исти текст буди различита осјећања зависно од тога на ком језику је написан / преведен. И био си у праву, доживљај прочитаног текста се разликује у односу на то на ком језику га читамо, без обзира да ли се ради о радовима Лава Николајевича Толстоја, Аугуста Стриндберга или Иве Андрића.

После извjесног времена си одлучио да промијениш каријеру и постао си активни политичар. Убрзо се показала твооја нова, мрачнија страна. У свом послу као државни секретар за питање интеграције једноставно ниси могао да се уздржиш од клеветања и медијске станизације Срба и свега што има икакве везе са Србима. У својим чланцима описујеш Србе (са исусетком неких “морално узвишених”) као варваре чији је једини циљ истребљење босанских муслимана, што поткрепљујеш увијек истим примјером из немилог периода историје Балкана.

Дозволи ми да те обавијестим да су 1992 – 1995 Босанци ратовали против других Босанаца, те да је на крају Дејтонски споразум коначно ставио тачку на то бесмислено убијање. Ти си одабрао да не учествујеш ни на једној страни током ток конфликта, побјегао си од рата и нашао уточиште у Шведској (као ја, а и многи други Босанци).

Али из неког разлога (вјероватно из личних интереса) ставио си се на једну страну у рату, који се водио измећу Босанаца. Више од једне деценије након завршетка рата, одлучио си да се ставиш на једну од страна у том конфликту. То је очигледан примјер технике “завади па владај” и изгубио си сво моје повјерење. Као искрени пацифиста био сам дубоко разочаран и осјетио сам одбојност према таквом начину наступања. С обзиром да ми је тешко да прихватим да један представник шведске владе, а специјално државни секретар за интеграције, систематски клевеће један народ, одлучили смо, ја и неколико истомишљеника , такође пацифиста, да оснујемо организацију Justitia Pax Veritas. JPV је непрофитна, независна организација која се бори за мир и залаже за равноправност међу људима, користећи искуства грађанског рата из бивше Југославије из периода 90-их година.

Уз већ поменуто, не могу а да се не осврнем на твој посљедњи одговор на JPV чланак гдје ти између осталог наводиш: “На шведским дебатама није уобичајено дати простор ревизионистима који поричу Холокауст. Зато ми није јасно зашто је дат простор ЈPV. Главне особе, у управном одбору и “hangarounds”, су сакупљали материја који пориче геноцид…

Логор Јасеновац – Логор Аушвиц

Имајући у виду да сам један од главних особа у JPV и осјећам потребу да те упутим Јасенко, да је моја бака је била једна од оних који су преживјелих Холокауст. Једнога дана 1941 године, усташе су дошле по њу (тада је имала 18 година). Cвa њена кривица је била у томе што је према усташким критеријима, моја осамнаестогодишња бака била „лоша Босанка”. Одвели су је у градски истражни затвор гдје су је подвргнули мучењу да би „одала“ гдје се налазе други „лоши Босанци“. Након тога је депортована у Стару Градишку, да би потом доспјела у Јасеновац (познати концентрациони логори у режији нацистичких савезника, усташа, на подручју које се тада звало Независна Држава Хрватска). Моја бака је имала среће, није завршила као десетине (стотине!) хиљада других јер је била млада, а Њемакој је била неопходна радна снага. Тако да је депортована у Њемачку у Аушвиц (Аушвиц – Биркенау). Тамо је успјела да се одржи у животу док Црвена армија није ослободила логор у јануару 1945. Тада је очекивала да ће коначно успјети да се врати у своје вољено Сарајево, али тај пут се показао тежим него што је могла замислити. Прво је морала да сачека завршетак рата у Совјеткој зони, да би сазнала да Совјетски Савез нема намјеру да одмах организује повратак преживјелих логораша својим домовима. Онда је, углавном пјешке успјела да се пребаци у зону контролисану од западних савезника (с обзиром да су западни завезници организовали превоз заробљеника у земље из којих потичу), да би се коначно укрцала на воз које је довезао назад у Југославију. Као стални “помен” на своје ратне године морала је да се носи са својим деформисаним стопалима, посљедицом удараца које је задобила током мучења од стране усташа.

И те несретне 1992 године, када је рат у Босни почео, побјегао сам из Сарајева јер нисам хтио да се нађем у рату против пријатеља, комшија и рођака. С обзиром да је моја бака поново постала „лош Босанац”, поново је била ухапшена и обрела се у оном истом затвору као 1941. Тада је требала да „ода“ гдје се налази њен унук (то јест ја), јер ме “неко” видио на брдима изнад града. Могу само да замислим како се моја бака осјећала тада и шта је морала опет да преживљава током та два дана притвора. Бака је поново имала среће, успјела је да изађе из тог пакла у новембру 1992. Није радо говорила о својим доживљајима у концентрационим логорима нити о посљедњем хапшењу из 1992. Мада је једно увијек понављала: да се никада не треба бавити политиком.

Тако да си Јасенко превршио сваку мјеру, када оптужујеш потомке оних који су преживјели Холокауст да негирају Холокауст. Много тога могу да отрпим, али сад је доста!

Станислав Симић

Justitia Pax Veritas

 
ПС. Јасенко, да ли си чуо за Гудвинов закон? Према Гудвиновом закону, дискусије, без обзира на тему, прије или касније доводе до дискредитовања саговорника поређењем или инсинуациојом на Хитлера или нацизам. Када се то деси, сваки наставак дискусије је беспредметан и сматра се да је она страна која пореди своје неистомишљенике са нацистима изгубила дискусију.

Donera till oss »