Наставак играња ватром или Дивјак у Шведском парламенту

У згради Шведског парламента у суботу 23. новембра ”Либерална партија” је уприличила семинар “Босна и будућност” који је требао да се бави “помирењем”.

Када се у овом контексту помене помирење одмах помислим дружење Златана Ибрахимовића и Новака Ђоковића, двојицу успјешних спортиста који су својим малим пријатељским гестовима учинили далеко више за помирење на Балкану него десетине политичара са својим флоскулама и “извињењима”.

Када се помене помирење сјетим се и музичког удружења “mYUsic” из Стокхолма и његовог бенда “Дејтонски споразум” који је прије десетак година изводио југословенску рок музику у једном пубу у јужном дијелу шведске пријестолнице. Симболично име бенда, по мировном уговору из 1995. године, било је индикатор његовог мултиетничког састава: двојица српских избјеглица, један из Босне и један из Хрватске, те три босанска Муслимана, или како се сад такође каже, Бошњака.

Ми бивши Југословени, који смо прије десетак година посјећивали “mYUsic”, у Шведску превасходно стигли због рата, били смо жив аргумент против ксенофобичних снага које тврде да ратне избјеглице аутоматски са собом уносе рат у Шведску. Већина нас чланова удружења били смо свјесни да имамо опречна мишљења по питању политике и конфликта у бившој Југославији, али смо истовремено схватали да смо упркос свему имали пуно тога заједничког, између осталог језик и културу, да нам се свиђала иста музика и.сл. Другим ријечима, постојала је заједничка воља у том миљеу који је обухватао око сто особа да се сконцентришемо на оно што нас спаја а не на оно што нас завађа. Није било покушаја да неко неком намеће своје мишљење! Ријеч “помирење” није никад помињана али то је оно што се у ствари догађало док смо пили пиво и слушали “Дејтонски споразум”.

Суботњи семинар о Босни, на који су државни секретар Јасенко Селимовић и његов партијски колега Фредрик Малм довели једног контраверзног ратног генерала, промовисан је као “помирење” али је представљао његову сушту супротност. Гост чланова Либералне Партије Јован Дивјак, поријеклом Србин из Београда, за вријеме рата у Босни био је наиме генерал тзв. Армије Босне и Херцеговине, под вођством босанског Муслимана Алије Изетбеговића.

Дивјакове присталице чекају ”Заповијед” испред Шведског парламента

Овај медијски експонирани ратни генерал је иначе познат по својој умијешаности у једном подлом масакру над регрутима ЈНА у Сарајеву на почетку рата, за који још нико није осуђен. У данашњем, муслиманском, Сарајеву Дивјака славе као хероја, док га Срби сматрају за издајника и ратног злочинца. Дивјак, који је иначе изјавио да се вријеђа кад га назову Србином, требао је дакле да се мири са босанским Муслиманом Јасенком Селимовићем, које се налази у мање-више константном сукобу са српским савезима у Шведској, откако је постао државни секретар за интеграције?

Није потребна велика мудрост да би се схватило да ова грубо једнострана и пропагандистичка поставка са веома контраверзним ликом у главној улози само продубљава раздор између дотичних групација, како на Балкану тако и у Шведској. Медији на Балкану су већ раније извјестили о протестном писму савеза шведских Срба влади Шведске због Селимовићевих учесталих антисрпских испада. А суботње “помиритељске” активности су поврх свега инспирисале десетак на рат напаљених Дивјакових присталица да стану пред Шведским парламентом са транспарентом “Генерале, чекамо заповијед!

Шта је потребно да се деси да би ”Либерална партија” и министар за интеграције Ерик Уленхаг схватили да ово цинично играње ватром далеко више користи ксенофобичним снагама у Шведској него кандидатури за Европски парламент државног секретара Јасенка Селимовића?

Спасоје Марјановић, Јустиција Пакс Веритас

* Чланак је 29. новембра објављен у шведском листу “Афтонбладет

Неонацистички “Босански Покрет Националног Поноса” похвалио се акцијом својих припадника и Дивјакових присталица на свом сајту:

http://www.bosanski-nacionalisti.org/1/post/2013/11/bosanski-nacionalisti-generale-cekamo-zapovijed.html