А Прајд фестивал у Сарајеву?

Постоји заправо само један коментар на чланак Јасенка Селимовића о Прајд фестивалу у Београду. Као неко ко је рођен у Босни он би требао бити далеко забринутији за положај хомосексуаланца у својој ранијој домовини. Нарочито у областима под доминацијом Бошњака.

Он се изјашњава с предрасудама и о православној цркви и обичним људима у Србији. За већину ствари је криво неуко сеоско становништво: национализам, непријетељство према ”Европи” и сада отпор према правима хомосексуалаца. Тако је увијек говорила виша средња класа у бившој Југосалавији, и за вријеме социјализма и након њега. Све би било добро само да нема тих заосталих сељака! Помало патерналистички признаје да у Србији постоје демократске снаге које ”ми” можемо ”одобрити”. По Селимовићу они желе приближавање Европској Унији и модерну демократску Србију. Оно што не помиње је да се често говори о ”евро-атлантским интеграцијама”. Као да је тежња за чланством у НАТО пакту исто што и прогресивна оријентација.

Тешко је схватити – пише Селимовић – да у 2013. години постоје земље у Европи гдје се овакве параде сматрају контраверзним“. У Сарајеву се 2008. године покушало са одржавањем Прајд фестивала, који је због безбједности учесника отказан након озбиљних немира. Колико схватам од тада није одржана ниједна слична манифестација и тешко је повјеровати да ће се то и десити. Сарајево је након рата превасходно бошњачко-муслимански град а исламска заједница игра од времена Изетбеговића значајну културну и политичку улогу. Селимовић је наравно свјестан да хомосексуалност није дозвољена по исламу а нема назнака да Исламска заједница у Босни има другачије мишљење. Томе треба придодати утицаје из Саудијске Арабије, Ирана и Турске, који су у најмању руку једнако значајни као везе између Русије и Србије.

Може бити да је Селимовић имао добре намјере уочи демонстрација у Београду, али је тешко превидјети да његов чланак креира искривљену слику ситуације на Балкану. У погледу овог питања Србија тешко да се разликује од осталих земаља у региону. Ако заиста желимо потпомоћи демократски развој потребно је више конкретних (економских) мјера од којих ће сви грађани имати користи. А не неоколонијалних симболичких показних штапова.

Шел Магнусон

*Шел Магнусон (Kjell Magnusson) ванредни професор са института Хуго Валентин Универзитета у Упсали. Професор Магнусон је доставио своју реплику редакцији „Афтонбладета“ 26. октобра али је она остала необјавњена.

Donera till oss »